Protekla godina je bila godina izazova i velikih iskušenja za našu kompaniju. Problemi sa snabdevanjem sirovinama, zastoj duži od dva meseca, početak restrukturiranja, mere štednje, smanjenje zarada, realizacija Programa za rešavanja tehnološkog viška...
Dva perioda su obeležila prošlu godinu. Prvi do zastoja 24. juna a drugi od ponovnog starta 17. septembra do kraja godine kad smo uz pomoć države i razumevanjem naših poslovnih prijatelja uspeli da pokrenemo proizvodnju.
Privatizacija NIS-a je iz osnove promenula odnos „Petrohemije” sa njenim najznačajnijim poslovnim partnerom. Novi tržišni odnosi od početka 2009. godine izazvali su teškoće u radu zbog velikih problema u obezbeđivanju finansijskih sredstva za kupovinu sirovina. Proizvodnja se jedva održavala, kapacitet je često bio na minimumu. To je izazvalo akumulaciju gubitaka.
Veliko je pitanje da li je u takvoj situaciji uopšte i trebalo po svaku cenu održavati proizvodnju jer su finansijski rezultati bili veoma nepovoljni.
Novi menadžment zajedno sa članovima Upravnog odbora nije imao dilema. Zastoj u radu, sve veći gubitak i uopšte veoma težak finansijski položaj su ukazivali da se „Petrohemija” nalazi na samom pragu stečajnog postupka.
U takvoj dramatičnoj situaciji, menadžment je uradio sve da ubedi većinskog vlasnika da dobije još jedna šansu za izlazak iz krize. Dogovorom sa Mlađanom Dinkićem potpredsednikom vlade i ministrom ekonomije i regionalnog razvoja Vlada Srbije je 20. avgusta donela Program mera za pokretanje proizvodnje u „Petrohemiji”.
Mere su bile rigorozne i podrazumevale su usvajanje i realizaciju Programa za rešavanje viška zaposlenih, reprograme dugova i sklapanje strateških ugovora sa dobavljačima sirovina, pre svega, sa NIS-om na komercijalnim osnovama, smanjivanje troškova na svim nivoima poslovanja uključujući i ograničavanje fonda zarada i ostalih ličnih davanja na 150 miliona mesečno.
To je bio jedini način da se obezbedi opstanak preduzeća jer kompanija sa ukupnim gubitkom koji je veći od procenjene vrednosti nije mogla da uđe u postupak privatizacije.

Da li to praktično znači da je ulaskom u proces restrukturiranja počela bitka za opstanak Društva?

To je činjenica. Preduslov za početak rada naših fabrika je bio uspešan završetak pregovora sa najvećim poveriocima NIS-om i Lukoilom o regulisanju potraživanja, reprogramu dugova, obezbeđivanju stabilnog snabdevanja...
Mi stalno nastojimo da te ugovore poboljšamo i tako obezbedimo što veće količine sirovina iz domaćih izvora.
To je važno jer je cena uvoznih sirovina i dalje za nas nepovoljna. Da bi uspešno poslovali potrebno je da 60 do 70 odsto benzina obezbedimo sa domaćeg tržišta.
Sa Lukoilom je zaključen sporazum o reprogramu duga od 46,7 miliona dolara uz uslov da mesečno vraćamo milion od januara 2010. godine. Ova kompanija se obavezala da mesečno isporučuje 24.000 tona primarnog benzina sa fiksnom cenom do kraja ove godine.
Realizacija ovog ugovora je za nas veoma značajna jer omogućava da „Petrohemija” uštedi gotovo 15 miliona dolara na godišnjem nivou.
Idealno bi bilo kad bi sve količine naše osnovne sirovine dobijali iz domaćih izvora.
Međutim, u ovom trenutku, zbog niskog kapaciteta prerade nafte to nije realno očekivati. Bili bi veoma zadovoljni kad bi ove godine od ukupnih naših potreba dobili bar 50 procenata iz domaćih rafinerija.

Pored većinskog vlasništva u„Petrohemiji” država je vlasnik i gotovo polovine NIS-a. Kakvi su uopšte odnosi dve kompanije i šta se sve čini da se povećaju isporuke osnovne sirovine?

Ugovorom sa NIS-om naš dug od 86 miliona evra je zamrznut 31. avgusta 2009. uz uslov da svakog meseca ove godine vraćamo po 50.000 evra a od 2011. do septembra 2014. godine ostatak u jednakim mesečnim ratama.
Država je vlasnik 49 odsto NIS-a i u Upravnom odboru ove kompanije predstavnici države preduzimaju sve mere kako bi se „Petrohemiji” obezbedio povoljniji položaj u odnosima sa NIS-om.
To se ne radi samo zbog toga što je „Petrohemija” državno preduzeće, već što bi takav odnos bio profitabilan za obe kompanije i u interesu Srbije.
Gaspromnjeft kao većinski vlasnik još uvek sagledava situaciju i još se nije u ovom slučaju pozicionirao.

Koliko primarnog benzina NIS mesečno isporučuje „Petrohemiji”?

Ugovorom NIS se obavezao da isporučuje „Petrohemiji” 7.500 tona primarnog benzina mesečno.
U novembru i decembru prošle godine dobili smo po 15 hiljada tona. Isporuka je bila duplo veća od dogovorene. Mi želimo da aneksima ugovora ovakav trend pretvorimo u obavezu ali, nažalost, još uvek nemamo pozitivan odgovor.

Samo nabavke benzina sa domaćeg tržišta neće biti dovoljna za planirani kapacitet koji bi obezbeđivao pozitivan rezultat. Deo će morati da se uveze po većim cenama od domaćih. Postoji li mogućnost da se ipak, ostvare neke uštede?

Da bi što više smanjili troškove uvoznih sirovina mi smo se uz sugestije stručnjaka iz Gaspromnjefta zainteresovali za mogućnost uvođenja jednog novog programa koji podrazumeva korišćenje N-butana umesto primarnog benzina kao osnovne sirovine jer je njegova cena ista kao primarnog benzina od domaćih proizvođača.
Krajem januara ekipa naših specijalista kreće u Rusiju da se detaljno upozna sa ovim tehničko-tehnološkim postupkom i zbog mogućnosti njegove primene u „Etilenu”. U gradu Tomsku se nalazi petrohemija slična našoj koja za svoj rad koristi 50 do 60 odsto ovog energenta dok je ostatak primarni benzin.
Imajući u vidu rast cena sirove nafte na svetskom tržištu a samim tim i primarnog benzina, mislim da je to jedna od solucija koja može da obezbediti značajne uštede.

Teškoće su mnogobrojne. Kako vi vidite izlazak iz krize?

Bez obzira na teškoće sa kojima se suočavamo pozitivna je činjenica da „Petrohemija” i dalje ima svoj brend, da za njen rad postoji veliki interes inostranih partnera. Nije u pitanju samo veoma kvalitetna roba koju isporučujemo već i interesovanje za ulaganje kapitala. Podrazumeva se da potencijalni investitori moraju da imaju dobre odnose sa Gaspromjeftom jer ko želi da uloži u „Petrohemiju” mora da ima u vidu cene ulaznih sirovina a to se može postići jedino dobrom saradnjom sa rafinerijama u Pančevu i Novom Sadu, odnosno nabavkom što većih količina benzina sa domaćeg tržišta.
Akcijom štednje mi smo uspeli da smanjimo gubitke ali ne i da zabeležimo pozitivan rezultat. U prvoj polovini godine, do zastoja u junu mesečni gubitak je iznosio 5 do 8 miliona evra a sad između 3 i pet. Još uvek smo u crvenom polju. To je ono što je bitno i što nije dobro.
Izveštaj o rezultatima poslovanja će dati preciznu sliku stanja u kome se nalazi „Petrohemija” i o tome će biti više reči kad se završe sve analize.
Pa ipak, evo i nekoliko osnovnih podataka koji sami za sebe dovoljno govore.
Očekivali smo produkciju od 634.593 a ostvarili 423.043 tone raznih proizvoda. tako je planirani obim proizvodnje ostvaren sa samo 66,6 odsto.
Zbog ekonomske krize imali smo i manji obim prodaje na inostranom tržištu. Stranim kupcima je isporučeno 193.220 tona robe u vrednosti nešto većoj od 107 miliona evra.
Naš je cilj da pokažemo većinskom vlasniku da možemo da poslujemo pozitivno i da tako zainteresujemo i strane kompanije da ulože kapital u „Petrohemiju”. Pozitivno poslovanje se jedino može postići dodatnim ulaganjem u proširenje kapaciteta PEVG-a, PENG-a i izgradnjom Fabrike polipropilena. Za realizaciju ovih projekata potrebno je obezbediti oko 50 miliona evra.
To je jedino rešenje.
Ostvarili smo kontakte sa nekoliko veoma poznatih firmi koje su zainteresovane za realizaciju ovog projekta. One traže garanciju većinskog akcionara – države. Nadam se da ćemo vrlo brzo uspeti da realizujemo ovu ideju o strateškom partnerstvu.

Kakva su Vaša predviđanja, šta očekujete u ovoj godini?

Čeka nas izuzetno teška poslovna godina. U svakom slučaju prelomna. Ove godine će se znati da li će „Petrohemija” postojati i dalje raditi ili će država doneti odluku da joj ne treba petrohemijska industrija. Ja se nadam prvom, jer „Petrohemija” ima potencijal i sve uslove da bude veoma uspešno preduzeće.
Sve analize ukazuju da je još 2003. godine kad je „Petrohemija” postala akcionarsko društvo i kada je izvršena konverzija dugova propuštena prilika da se investicijama osigura perspektiva daljeg rada.
Problemi su sada mnogo veći. Sirovine su skupe a konkurencija sve oštrija. Treba tome dodati i odnos cena sirovine i proizvoda koji je sve nepovoljniji. Kad je krajem osamdesetih „Petrohemija” najbolje radila taj odnos je bio 1:5 a danas 1:1,8.
Ipak, ono što nas u „Petrohemiji” u ovom trenutku posebno ohrabruje je zainteresovanost inostranih partnera. To treba da dodatno inicira aktivnost države u rešavanju ovog problema.

Kako to mislite?

Ukoliko uspemo da obezbedimo ulaganja za povećanje kapaciteta što je uslov uspešnog poslovanja „Petrohemije”, država bi morala da finansira period zastoja tokom ugradnje opreme. Da li će to biti 2010. godine, ne znam. Radije sam za opciju da se prvo odradi administartivni deo posla, potpisivanje ugovora, obezbeđivanje raznih dozvola, izrada projekata...a da se 2011. kada je i godina redovne remontne aktivnosti iskoristi taj period i da se tada instalira nova oprema.

Da li su tačne konstatacije da je oprema za PEVG već nabavljena i da je treba samo ugraditi

Mi kompletnu opremu za PEVG nemamo. Nedostaje ekstruder. Bez njega ostala oprema nam ništa ne znači. Kad već radimo povećanje kapaciteta PEVG-a da bi ostvarili ozbiljne uštede moramo da renoviramo i etilenske peći, povećamo kapacitet PENG-a. Tako ćemo dobiti veće polimerne kapacitete ali i mnogo više propilena. Imajući u vidu negativno iskustvo sa Helmom moramo unapred da rešimo problem propilena a to je najracionalnije izgradnjom izuzetno profitabilne Fabrike polipropilena.
Treba uraditi sve ili ništa. Za „Petrohemiju” nema više parcijalnih rešenja jer ona dovode do sve većih problema – rekao je Saša Pavlov, v.d. generalnog direktora